This is Lite Plone Theme
Налазите се овде: Почетак О Индикаторима

Индикатори одрживог развоја: Србија и свет

Др Небојша Вељковић

САДРЖАЈ:

Основе о индикаторима одрживог развоја

Одрживи развој подразумева интегрални поглед на свет и захтева композитне индикаторе који показују везу између економије, екологије и друштва дате заједнице. Пример како традиционални индикатори екосоцијалног система имају ограничене видике и не препознају узајамне везе између економије, друштва и животне средине најбоље се може представити преко опште прихваћеног економског индикатора као што је бруто домаћи производ (GDP). Овим индикатором се вреднује количина новца која се потроши у некој земљи и обично се каже да изражава економско благостање те земље. Претпоставка је да што се више новца троши то је већи GDP, а тиме и укупно благостање земље. Међутим, пошто GDP одражава само меру економске активности не узимајући у обзир утицај те активности на екосоцијални систем заједнице, он може да буде у порасту иако су дугорочне последице негативне. На пример, када се деси ланчани судар аутомобила на аутопуту GDP расте због тога што се троши новац за здравствене услуге и поправку аутомобила. С друге стране, када заједница спроводи кампању у прилог бољег здравственог стања становништва поспешујући одлазак на посао пешице, здравствено стање дела становништва се може побољшати. У том случају се породични буџет може повећати и амбијенталне концентарције урбаног аерозагађења смањити, али зато GDP опада због мање производње и продаје аутомобила.

Ово је сликовит приказ како традиционални  индикатори не одражавају реалност о тесној узајамној повезаности унутар екосоцијалног система. Као што је показано на слици 1, експлоатација природних ресурса обезбеђује сировине за производњу од којих зависе финални производи, добит предузећа и зараде запослених. Послови и добит утичу на стопу запослености и сиромаштва, а стопа сиромаштва је повезана са стопом криминала. Квалитет ваздуха, квалитет воде и особине сировина које се користе у производњи животних намирница и предмета опште употребе имају утицаја на здравље и становништва и запослених у процесу производње. Здравствени проблеми настали због општих проблема са загађеним ваздухом или због лоших радних услова и излагања токсичним материјама због неодговарајућих мера заштите на раду имају утицаја на продуктивност и доприносе порасту трошкова за здравствено осигурање. Све ове промене се мере и вреднују традиционалним индикаторима екосоцијалног система.

 

слика1

Слика1: Узајамне везе економије, друштва и животне средине

Традиционални индикатори екосоцијалног система имају ограничене видике јер вреднују промене само у једном делу подсистема као да је он потпуно независтан од делова или целине екосоцијалног система. На тај начин ови индикатори не одражавају реалност о тесној узајамној повезаности унутар екосоцијалног система.

Ограничени домет традиционалних екосоцијалних индикатора се може представити следећом листом неодрживости, јер они:

  1. Не узимају у обзир капацитет носивости природних ресурса од којих друштво зависи – обновљивих и необновљивих, локалних и глобалних.
  2. Не узимају у обзир капацитет носивости људских ресурса – стручности, радне способности, здравља и образовања.
  3. Не узимају у обзир капацитет носивост социјалних вредности – односе између људи у друштву, односе пријатеља, породице, суседа, друштвених група, предузећа, Владе и њихове способности за сарадњу и заједнички рад на позитиван и сврсисходан начин.
  4. Не дају дугорочну визију друштва.

Зато индикатори одрживог развоја треба да се разликују од традиционалних економских, социјалних и еколошких индикатора указујући на области где су везе унутар екосоцијаног система слабе. Суштину концепта одрживог развоја чини интеракција развоја и животне средине и међусобна условљеност и комплементарност развојне политике и политике заштите животне средине које уважавају законитости еколошких система.

-> врати се на почетак

Праћење одрживог развоја у Србији

 

Документом Национална стратегија одрживог развоја Србије предвиђено је годишње извештавање о напретку у њеном спровођењу. Извештавање се заснива на основу 72 индикатора која су усаглашена с новом листом комисије за одрживи развој УН (United Nations Commission for Sustainable Development, SDI Initative), а који обухватају и индикаторе Миленијумских циљева развоја (Millenium Development Goals, MDGs). Акционим планом за спровођење Стратегије дефинисани су индикатори за већину планираних активности и израђен је и посебан извештај базиран на 20 суштинских (cоrе) индикатора. Основна улога ових индикатора је да дају јасну слику остваривања политике одрживог развоја на кључна питања: колико добро живимо, на који начин се и колико праведно расподељују ресурси, колико их ефикасно користимо, какво је стање и какве су последице по животну средину.

Извештај о напретку у примени националног акционог плана Стратегије одрживог развоја Републике Србије предвиђа обавезу локалних самоуправа да једном годишње извештавају о напретку у спровођењу активности предвиђених Акционим планом Стратегије за које су оне надлежне. Такође, локалне самоуправе су обавезне да донесу сопствене стратегије одрживог развоја и у оквиру њих, на основу својих специфичности, утврде сопствене индикаторе за праћење напретка. Национална асоцијација локалних власти Србије, стална конференција градова и општина је као препоруку локалним самоуправама објавила водич за израду локалних стратегија одрживог развоја са прилогом - листа индикатора. Сви они су традиционални индикатори екосоцијалног система.

Да би се унапредило извештавање у области животне средине, Агенција за заштиту животне средине је донела листу националних индикатора заштите животне средине. Ова листа се заснива на законској обавези Агенције да развија, усклађује и води национални информациони систем у области животне средине. Индикатори животне средине се креирају и анализирају у складу с међународном и европском методологијом, што омогућава Агенцији за заштиту животне средине да њихову размену врши са постојећим системима у ЕУ и системима држава чланица повезаним у Европску информациону и осматрачку мрежу животне средине (EIONET).

Данас је у употреби више композитних индикатора, који су креирани да би се могла јасније сагледати међузависност различитих аспеката развоја на међународном нивоу. Од њих, код нас се прати Индекс људског развоја (Human Development Index, HDI) и увршћен је у листу индикатора одрживог развоја. Овај индикатор, који је оригинално креиран у оквиру програма UNDP, обједињује показатеље здравља, образовања и животног стандарда и објављује се у редовним годишњим извештајима. Други индикатор који заслужује пажњу, али још није у службеној употреби у нашој земљи, развио је канадски економиста Вилијам Е. Рис (William Е. Rees) и назвао га еколошки отисак (Ecological Footprint). Овај индикатор одрживог развоја вреднује људску носивост као степен трошења ресурса и стварања отпада која се може бесконачно одржати, а да се прогресивно не погоршава продуктивност екосистема.

-> врати се на почетак

Индекс људског развоја (Human Development Index, HDI)

Индекс људског развоја (HDI) креиран је први пут 1990. године у оквиру Развојног програма Уједињених Нација (UNDP) ради упоређења између земаља у циљу вредновања просечних достигнућа у основном људском развоју. За приказ достигнућа HDI се изражава преко три променљиве: животни век, образовни ниво и доходак, чиме овај индикатор постаје свеобухватнија мера вредновања самог доходка по становнику. Вредности променљивих које чине HDI се крећу у границама од 0 до 1 и за дату земљу показују распоне које је та земља прешла ка максималној вредности, што омогућава да се направи упоређење са другим земљама. Разлика између оне вредности коју је дата земља остварила и максимално могуће вредности показује недостатке те земље, при чему је изазов за сваку земљу да пронађе начине како да смањи ове недостатке.

Објављени периодични извештај о људском развоју (Human Development Report 2013) показује да од 186 земаља за које је израђен HDI, четрдесетседам спадају у веома високу категорију људског развоја (са HDI вредношћу која је једнака или виша од 0.800) и наредних четрдесетседам земаља у високу категорију људског развоја (HDI=0.799-0.712). Од 48. до 94. места следе земље у категорији средњег људског развоја (HDI=0.711-0.536) и након тога најсиромашнијих четрдесетшест земаља са ниском категоријом људског развоја (са HDI вредношћу која је мања од 0.535). Уочљиви су велики диспаритети у глобалном људском развоју, тако је HDI вредност прве три земље (Норвешка 0.955, Аустралија 0,938, САД 0,937) већи за три пута од последње три земље (Нигерија 0.304, Конго 0,304, Мозамбик 0,327). Очекивана дужина живота и доходак по глави становника, две од три варијабиле које чине HDI, код прве и последње земље са ове листе довољно говоре о условима живота у тим земљама. У Нигерији је очекивана дужина живота само 55 година у односу на Норвешку где свако новорођенче може да очекује животни век од 81 године, при чему је доходак по глави становника изражен у US$ у Норвешкој већи за седамдест пута у односу на Нигерију.

Вредност HDI Србије за 2012. годину је 0.769 и сврстава је у групу земаља високог људског развоја позиционирањам на 64. месту. (Табела 1) Између 2000. и 2012. године вредност HDI Србије порастао је са 0.726 на 0.769, што је повећање од 6 одсто, односно просечан годишњи раст био је од око 0,5 одсто.

Табела 1: Human Development Index - Висок људски развој

Табела1

 

Значај примене индекса људског развоја је вишеструк. Трендови индикатора HDI презентују важне чињенице на националном, регионалном и глобалном нивоу, наглашавајући веома велике разлике у благостању и животним могућностима које настављају да се продубљују и деле земље и регионе у нашем истовремено комуникацијски и ресурсно повезаном свету.

-> врати се на почетак

Еколошки отисак (Ecological Footprint)

Прва истраживања глобалног капацитета носивости израженог као нето примарни продуктивитет (net primary productivity) показала су да човечанство “присваја” 40% нето производа фотосинтезе (Vitousec et al., 1986), чиме је постављено следеће важно питање будућности: Да ли је капацитет биосфере у перспективи одговарајући да издржи незаустављиво оптерећење које намеће људска производња и потрошња? Разлози за забринутост постају јаснији ако дефинишемо капацитет носивост не као максималан број становника него као максимално «оптерећење» које ти становници могу наметнути животној средини. Људско оптерећење тако постаје функција не само броја становника него и потрошње по глави становника, јер ово друго се чак још брже повећава развојем трговине и технологије. Због свог опстанка и раста градови, индустријски региони и саме државе зависе од огромних земљишних пространстава ван својих административних и државних граница и њихове еколошке производње. Државе тако присвајају еколошки потенцијал у виду енергије и сировина далеких региона путем трговине, тако да се еколошке локације држава више не подударају са њиховим географским локацијама. Питање капацитета носивости се сада поставља на следећи начин: Колико велика област плодне земље је потребна да се бесконачно издржава одређени број становника, било где на планети да се налази та област?

Годишњи токови прихода од природе који су потребни за „издржавање“ одређеног становништва у оквиру његове административне границе представљају “присвојену носивост”, јер за сваки ток сировина мора да постоји одговарајући извор површине земље и припадајућег екосистема која је потребна. Сабирањем свих области екосистема које заузимају поједини артикли у годишњој потрошачкој корпи потрошних добара и услуга и множењем са бројем становника добија се “еколошки отисак” датог становништва на тој површини земље. Еколошки отисак (Ecological Footprint) представља уствари еколошки дефицит, одређујући ниво потрошње ресурса и стварања отпада од стране неке економије или становништва који превазилази одрживу природну производњу и моћ асимилације у просторном смислу. Тако добијамо разлику између еколошког отиска дате економије и становништва са једне стране и са друге стране географске области коју заузима.

Израчунавањем еколошког отиска се дошло до сазнања да човечанство просечно данас не живи унутар капацитета носивости планете Земље. Еколошки отисак је показао да је 2008. године било потребно 2,7 глобалних хектара по становнику, што је 30 % више од природног биолошког капацитета који износи 2,1 глобални хектар по становнику (gha/pers). Овакав еколошки дефицит на глобалном плану се задовољава из неодрживих екстра извора, а они се добијају на три начина: (1) укључивањем у услуге светске трговине сировина и готових производа; (2) узимањем из прошлости (нпр. фосилна горива); или (3) позајмљивањем из будућности на принципима супротним концепту одрживог развоја (нпр. прекомерном експлоатацијом шума и рибљег фонда).

Вредност еколошког отиска (Ecological Footprint) варира током година јер зависи од потрошње, ефикасности производње и међународне трговине и представља добар компаративни индикатор када се доведе у везу са другим индикатором одрживог развоја - биокапацитетом (Biocapacity). Биокапацитет неког подручја израчунава се множењем површине тог подручја са фактором приноса из датог екосистема и одговарајућим фактором еквиваленције и зависи од примене савремене пољопривредне праксе (употребе ђубрива и наводњавања), деградације екосистема и броја становника. (Слика 2, 3, 4, 5, 6)

 

слика2

Слика 2: Потрошња ресурса (Global Hectares per capita) изражена преко
еколошког отиска и биокапацитета Холандије

 

слика3

Слика 3: : Потрошња ресурса (Global Hectаres per capita) изражена преко
еколошког отиска и биокапацитета за Сједињене Америчке Државе


слика4

Слика 4: Потрошња ресурса (Global Hectаres per capita) изражена преко
еколошког отиска и биокапацитета за Кину

 

слика5

Слика 5: Потрошња ресурса (Global Hectаres per capita) изражена преко
еколошког отиска и биокапацитета за Русију

 

слика6

Слика 6: Потрошња ресурса (Global Hectаres per capita) изражена преко
еколошког отиска и биокапацитета за Србију

 

Презентовани подаци о величини еколошког отиска и биокапацитета јасно илуструју битно својство ова два индикатора одрживог развоја да презентују степен присвајања еколошког потенцијала у виду енергије и сировина далеких региона путем трговине. Како је представљено на дијаграмима, еколошке локације Холандије, САД, Кине и Србије не подударају се са њиховим географским локацијама. Значајно је уочити да Русија живи од сопствене еколошке производње. Српски еколошки отисак према подацима организације Global Footprint Network износи 2,33 и нижи је од земаља у окружењу, при чему дефицит износи -0,95 глобалних хектара по становнику. Када се еколошки отисак и биокапацитет упореде на регионалном плану добија се јасна слика о производњи, увозу и извозу појединих земаља и њиховом богатству екосистема. Највећи еколошки отисак (EFp) у региону има Бугарска (Efp=4,07), следе Хрватска (Efp=3,75) и Босна (Efp=2,75). Rедослед према припадајућем биокапацитету (Biocap) је другачији: Хрватска (Biocap=2,50), Бугарска (Biocap=2,13) и Босна (Biocap=1,60). Србија супротно увреженом мишљењу има нижи биокапацитет (Biocap =1,38), односно сиромашније екосистеме од околних земаља (оранице, пашњаци, шуме, воде). Сада је важно нагласити на примеру Србије једно друго својство овог индикатора одрживог развоја, а то је да описује не само тренутно стање ствари него и да даје смернице за будућност. Еколошки отисак Србије од 2,33gha/pers се назива и еколошки отисак потрошње и садржи укупну потрошњу ресурса и наш притисак на домаћи и светски екосистем. Тај укупни отисак садржи еколошки отисак производње, еколошки отисак извоза и еколошки отисак увоза, при чему се еколошки отисак потрошње добија одузимањем збира еколошког отиска производње и еколошког отиска извоза. Довољно је јасно да ова дискусија отвара расправу која превазилази оквир овог прегледног рада, али наглашава значај промишљања у процесу доношења и спровођења стратегија развоја Србије.

Позната еколошка сентенца размишљати глобално - деловати локално има најбољу препоруку у случају ове наше расправе, јер човечанство данас користи еквивалент од 1,5 планете да би обезбедило ресурсе и апсорбовало отпад који настаје у процесу производње и потрошње. Ово значи да је планети Земљи потребно једна година и шест месеци да обнови оно што је произведено и потрошено за годину дана. Сценарији показују да ако се тренутни тренд раста становништва и потрошње настави до тридесетих година овог века, нама ће требати еквивалент од две планете Земље да нас издржава.

На локалном плану, са гледишта националне политике развоја, значајно је схватити да се оне државе које су обезбедиле виши животни стандард за своје грађане истовремено не налазе на скали прихватљивог нивоа према критеријумима концепта одрживог развоја, како их дефинише еколошки отисак (Efp) и индекс људског развоја (HDI). Ове земље су глобални увозници продуктивности екосистема других земаља и истовремено највећи извозници готових производа. (Слика 7)

слика7

Слика 7: Еколошки отисак (Efp) различитих држава у поређењу с њиховим индексом људског развоја (HDI)

Колико се постојећи концепт развоја Србије може одржати?

Питање које је постављено је мисаона инверзија о томе колико се дуго једна земља може одржавати на неодрживим принципима развоја, а да не доведе у питање квалитет живота свог становништва. Два су приступа могућем одговору, бирократски према коме је број усвојених државних и локалних стратегија, чија цифра се приближава троцифреном броју, са припадајућим акционим плановима и радним телима за праћење довољна гаранција да се Србија развија на основама концепта одрживог развоја. Други, антибирократски приступ указује на анализу вредности два индикатора одрживог развоја, представљених у овом раду, који дају тренутно најобухватнији индикатор мере нашег богатства и потрошње ресурса и истовремено нашег квалитета живота. Сиромашна природна богатства и вишедеценијска политика запостављања индустријске и аграрне производње са политиком увоза робе широке потрошње, позиционирала је Србију према квалитету живота у ранг зоне ваневропских земаља. Зато је одговорност елита које управљају на државном и локалном нивоу да прихвате и примене државну стратегију одрживог развоја не само као план са утврђеним роком реализације, већ план чија је реализација процес који нема краја и који укључује стално прилагођавање постојећих секторских и локалних стратегија нужностима које намеће процес глобализације, али и природним процесима као што су климатске промене.

-> врати се на почетак